Stranica za istinu

Otvoreni prostor za slušanje, istinu i pomirenje

  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
You are here Tekstovi Intervju Nužno je lije?iti traume rata

Koncept tranzicijske pravde  u Bosni i Hercegovini (BiH) otvoren je krajem 90-tih, krivi?nim procesuiranjem odgovornih za ratne zlo?ine, potom povratom imovine i reformama u pravosu?u i policiji.  Me?utim, za žrtve rata i za ukupno društvo, tranziciijska pravda u BiH nije zaokružen proces. Nacrt Strategije tranzicijske pravde još je na ?ekanju i u fazi zagovaranja, kaže za Stranicu za istinu Aleksandra Leti?, projektna menadžerica Helsinškog odbora za ljudska prava u Republici Srpskoj i jedna od kreatorki Strategije. Do tada i žrtve rata ?ekaju na pravdu.

Da li su prava koja danas uživaju žrtve rata dovoljno za dostojanstven život?

Ni u jednom pogledu to nije dovoljno. Nije dovoljno ni u tom ekonomskom pogledu  jer su stvarno mizerne nadoknade koje dobijaju, ako ih dobijaju, ako mogu da dokažu da imaju na njih pravo. Jedan veliki dio civilnih žrtava rata još po zakonu nije prepozznat  kao korisnik prava, kao što su, naprimjer, logoraši  koji se bore za jedan krovni zakon jer ne mogu da dobiju ni minimuma civilazijskih prava.  Oni dakle, nisu prepoznati kao žrtve rata, a oni koji jesu prepoznati dobijaju nešto što je više vrije?anje  nego što je istinska pomo?

U samom stvaranju Strategije tranzicijske pravde smo se osvrnuki najviše na onaj dio koji se ti?e reparacija, ne mislimo samo na kompenzacije nego na sve one pogodnosti koje bi trebalo te osobe da imaju i njihove porodice, kao što je rehabilitacija, kao što je memorijalizacija.  Oni moraju imati tu jednu društvenu satisfakciju, da se prepozna ono što se njima desilo, da se to uklju?i u jedan sveobuhvatni metanarativ bosanskohercegova?ke novije istorije.

Strategija predlaže jedan sveobuhvatniji i humaniji i preciznije pristup rješavanju statusa ovih kategorija. Do sada su prava ove kategorije bila na entitetskom nivou pa je onda svako tuma?io kako mu se to ?inilo kao najbolje i u stvari su politi?ke struje to tuma?ile tako da bi što manje  davanja imali prema tim kategorijama. Dok su bili potrebni 90-tih godina, onda su se svi kleli u njih, oni su bili na vrhuncu nekakvog društvene prepoznatljivosti, a sad u miru, takozvanom miru, kada treba istinski potegnuti neke mehanizme da se tim ljudima pomogne, onda tih ljudi više nema. Sjete ih samo pred izbore, kada  se obnovi pri?a o civilnim žrtvama rata, ratnim vojnim invalidima i uopšte stradalnicima rata. Briga o žrtvama rata je minimalna i tu uopšte nema razlike izme?u Fedracije BiH i Republike Srpske, tu se politi?ki akteri i takozvane politi?ke elite u ova dva entiteta savršeno slažu kao da su prepisivali jedni od drugih.

Naveli ste da neka prava koja su definisana zakonom stradalnici/ce rata teško ostvaruju?

Mnoga prava postoje samo na papiru. Koliko god se govorilo da oni imaju prava na besplatnu pravnu pomo?, to je potpuno neta?no  i ne provodi se u praksi. Oni ne dobijaju dovoljno informacija koja su njihova prava i kako ih mogu ostvariti. Oni konstantno udaraju u jedan birokratski zid, kada traže nešto njima se govori da su se zakoni izmijenili, da u budžetu nema dovoljno  sredstava, da nemaju dokumentaciju ili je dokumentacija nepotpuna... Radi se o izuzrtno osjetljivoj kategoriji, oni nisu nužno i visoko obrazovani da znaju sve to pribaviti. Problema naro?ito imaju oni koji ne žive u gradovima, nekada su nastanjeni u udaljenim mjestima, nemaju dovoljno novca da bi pribavili dokumentaciju i doživljavaju da ih vrate sa šaltera jer nisu pribavili sve potrebne papire da bi ostvarili svoja prava. Tu je neophodan jedan proaktivniji pristup, da država njima pomogne da ostvare prava.  Rekla bih da postoji jedna prikrivena politika institucija da se što manje ljudi javi i traži pomo? i svoja prava, da se što manje novaca daju za ove kategorije koje su iz više uglova obespravljene. One su danas ponovo žrtve  ali sada institucionalnih struktura.

Da li to zna?i da mnoge žrtva rata za života i ne ostvare svoja prava? Godine prolaze i broj ove populacije se smanjuje?

Djelimi?nno možemo prihvatiti da se broj direktnih žrtava smanjuje. Me?utim, niko ne vodi ra?una o transgeneracijskim traumama sa kojima mi  i dan danas živimo. Mi ne primje?ujemo to kada hodamo gradom ali to su ljudi koji su traumatizovani i retraumatizovani, transgeneracijski traumatizovani, to su budu?e  generacije ljudi koji su na vrlo upitnom stanju mentalnog zdravlja. Ne želim re?i da su to mentalno bolesni ljudi,  oni su samo izloženi traumama koje niko, apsolutno niko nije lije?io, niko se nije njihovim traumama bavio. Išlo se na na?in, završio se rat, idemo gledati u budu?nost, te stvari ostaju duboko u li?nostima tih ljudi, djece koja rastu u tim porodicama, djece koja rastu bez svojih roditelja, djece koja su vidjela neke stvari o kojima još nije mogu?e javno govoriti i dobiti tu jednu vrstu rehabilitacije koja je njima istinski potrebna.

Šta je rješenje za saniranje trauma rata ove populacije?

Ono što je po?elo kao jedan dobar korak to su ti centri za mentalno zdravlje koliko god nepravilno izabran naziv tih isntitucija. To je bila jedna dobra mogu?nost da se otvori siguran prostor za ljude da mogu razgovarati o onome što se njima desilo. Ja znam da mi na Balkanu još imamo zaziranje od toga da se neko obrati psihologu, psihijatru,  neuropsihijatru i ostalo, jer se to u našim zajednicama još stigmatizuje i ljudi su u riziku da dodatno budu isklju?eni. Ali ta potreba postooji, mi ne možemo ?utanjem nju minimizirati, ona samo postaje ve?a. Ti centri za mentalno zdravlje su bili jedna dobra mogu?nost da se izgrade kapaciteti, da se mi po?nemo društveno, institucionalno baviti time što se nama desilo i dešava i dan danas. Nije iz vedra neba da mi imamo pove?an broj samoubistava u BiH, porodi?nog nasilja, nasilja me?u vršnjacima u školama. Nije to onako slu?ajno. Sve su to posljedice sa kojima mi još moramo da se bavimo, mi to ne stavljamo u direktnu vezu sa onim što se dešavalo 90-tih godina ali jeste to direktno posljedica rata, nelije?ene posljedice rata. Odre?ene stvari koje se dešavaju u tim mikro zajednicama kao što su porodi?ne zajednice i  bra?ne zajednice, to su sve posljedice ratnih zbivanja o kojima niko ne govori i niko se ne bavi. Niko nije otvorio pitanje zašto se baš u Prijedoru kontinuirano pove?ava broj samoubistava. Zašto? Niko nije razmišljao šta je prethodilo tome da neko donese odluku da se na takav brutalan na?in isklju?i iz života? Krajnje vrijeme je da se  suo?imo sa svim posljedicama rata i da po?nemo da ih saniramo. Ne smijem da razmišljam kakva nam je budu?nost ako ove probleme ne shvatimo ozbiljno.

 

Radmila Žigi?

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
OsveĹľi

STRANICA ZA ISTINU Sva prava zadrzana. Pan radio-Bijeljina i Osvit radio-Zvornik